Zašto nastaje sleng? I zašto on nije nužno pobuna protiv odraslih

Ako ovaj brat nema nikakav rizz, da li to znači da je baš mid? Ili delulu? Ma sve je to cringe!

Nije nemoguće da ste poslednjih godinu ili dve čuli ovakav razgovor, pa ako ste pomislili da je srpski jezik upravo doživeo ozbiljan kvar, niste jedini. Roditelji, nastavnici, pa čak i mlađi milenijalci, sve češće imaju utisak da generacija Z i generacija Alfa govore nekim svojim, gotovo tajnim jezikom.

I taman kada pomislite da ste savladali značenje jedne reči, pojavi se deset novih. Ono što je juče bilo „slay“, danas je možda već „mid“, a sutra će verovatno biti nešto sasvim treće.

Na prvi pogled deluje kao da mladi izmišljaju reči iz čiste zabave. Psiholozi, međutim, kažu da se iza toga krije mnogo ozbiljnija priča. Sleng nije nastao da bi ga svi razumeli. Upravo suprotno – njegova funkcija je da pokaže ko pripada grupi, a ko ne.

Svaka generacija misli da mladi „kvare jezik“

Današnji roditelji često sa osmehom komentarišu izraze koje koriste njihova deca. Pitanje je zašto se ne vrate dvadesetak godina unazad.

Tada su mladi govorili da je nešto „kul“, „smor“, „vrh“, „bleja“, „brate“, „ekstra“, „top“ ili „do jaja“. Njihovim roditeljima i nastavnicima i ti izrazi zvučali su neobično.

Ako odemo još dalje u prošlost, pronaći ćemo potpuno drugačiji sleng, koji je tada starijim generacijama bio podjednako nerazumljiv. Drugim rečima, svaka generacija razvija svoj govor.

Neke reči opstanu decenijama. Većina nestane gotovo jednako brzo kao što se pojavila. Za psihologe, međutim, to nije znak propadanja jezika. To je sasvim normalna društvena pojava.

Sleng nije pitanje jezika

Kada lingvisti proučavaju sleng, njih zanima kako nastaju nove reči i kako se jezik menja. Psiholozi postavljaju sasvim drugo pitanje. Zašto ljudi uopšte osećaju potrebu da govore drugačije od drugih?

Odgovor počinje jednom od najosnovnijih ljudskih potreba, potrebom da pripadamo. Američka psihološka asocijacija (APA) navodi da način na koji govorimo predstavlja jedan od najvidljivijih pokazatelja identiteta. Ljudi ne biraju reči samo zato što njima prenose informacije. Biraju ih i zato što njima pokazuju kojoj grupi pripadaju, sa kim dele iskustva i kako žele da ih drugi dožive.

Način govora zato nije samo sredstvo komunikacije. On je i društveni signal.

Adolescencija i izgradnja identiteta

Razvojni psiholozi smatraju da je adolescencija period u kojem mladi intenzivno pokušavaju da odgovore na jedno od najtežih pitanja ikada, dilemu: „Ko sam ja?“

Odgovor ne traže samo kroz muziku koju slušaju, odeću koju nose ili sport kojim se bave. Traže ga i kroz jezik. Sleng zato postaje jedan od načina na koji mladi grade sopstveni identitet. On omogućava da se prepoznaju među sobom, da stvore osećaj zajedništva i da se razlikuju od drugih grupa.

To nije, ili bar nije primarno, znak pobune protiv roditelja. To je deo sasvim normalnog psihološkog razvoja.

Pripadaj ili umri

Socijalna psihologija već decenijama pokazuje da ljudi prirodno stvaraju grupe. To mogu biti sportski klubovi, profesije, muzičke scene, navijačke grupe, internet zajednice ili generacije.

Svaka od tih grupa vremenom razvija sopstvene norme. Jedna od njih je i način govora. Upravo zato pojedine reči odmah otkrivaju da li neko pripada određenoj zajednici ili ne.

Na prvi pogled deluje kao sitnica. Ali psihološki gledano, to je veoma važan mehanizam stvaranja osećaja pripadnosti.

Verovatno ste nekada videli profesora, roditelja ili televizijskog voditelja koji pokušava da govori „jezikom mladih“. Rezultat je često smeh. Ne zato što je reč pogrešno izgovorena. Niti zato što je pogrešno upotrebljena. Već zato što dolazi od osobe od koje se takav govor ne očekuje.

Psiholozi objašnjavaju da sleng svoju funkciju ostvaruje upravo zato što razlikuje članove grupe od onih koji to nisu. Kada isti izraz počnu da koriste svi, on prestaje da bude znak pripadnosti.

Sleng brzo zastareva

Ovo objašnjava još jednu zanimljivu pojavu. Zašto se izrazi menjaju neverovatnom brzinom? Zato što sleng funkcioniše samo dok je poseban.

Kada ga usvoje roditelji, profesori, reklame, televizija ili marketinške kampanje, on gubi svoju osnovnu društvenu funkciju. Mladi tada spontano pronalaze nove izraze.

Internet je taj proces dodatno ubrzao. Nekada je sleng jedne generacije trajao desetak godina. Danas pojedini izrazi nestanu već posle nekoliko meseci.

Psiholozi kažu da sleng ne znači nužno da mladi imaju siromašniji rečnik. Većina mladih bez problema menja način govora u zavisnosti od situacije. Jednim jezikom razgovaraju sa prijateljima. Drugim sa profesorima. Trećim na razgovoru za posao.

Ta sposobnost prelaska između različitih stilova komunikacije naziva se komunikaciona fleksibilnost i smatra se važnom socijalnom veštinom. Drugim rečima, korišćenje slenga ne znači da neko ne zna standardni jezik. Naprotiv, često pokazuje da ume da proceni kakav način komunikacije odgovara određenoj situaciji.

Kada sleng postaje problem?

Sama upotreba slenga nije psihološki problem. Problem nastaje tek kada se jezik koristi za isključivanje, ponižavanje ili vršnjačko nasilje. Reči tada više nisu sredstvo povezivanja unutar grupe, već sredstvo odbacivanja drugih. To je razlog zbog kojeg psiholozi mnogo više pažnje posvećuju društvenoj funkciji jezika nego samim rečima.

Možda najveća zabluda jeste da mladi izmišljaju nove izraze zato što žele da budu drugačiji ili da nerviraju starije. Psihologija nudi mnogo jednostavnije objašnjenje. Ljudi imaju duboku potrebu da pripadaju nekoj zajednici.

Način oblačenja, muzika koju slušaju, interesovanja koja dele i reči koje koriste samo su različiti načini da pokažu ko su i gde se osećaju „među svojima“. Zato će, bez obzira na to kako će izgledati društvene mreže za deset ili dvadeset godina, svaka nova generacija ponovo izmisliti svoj sleng. Ne zato što želi da pokvari jezik. Već zato što će, kao i sve generacije pre nje, tražiti odgovor na jedno od najstarijih ljudskih pitanja:

„Kome pripadam?“